Kao i većina dobrih stvari, i priča o Soulines gramofonima krenula je od ličnih interesovanja i hobija – Igor Gligorov je 1998. od „dva stara gramofona i još nekih delova koje je pronašao po kući‟ napravio jedan gramofon za sebe. Nekoliko godina kasnije po istom principu izradio je desetak različitih modela za prijatelje. A onda je, 2011. godine, predstavio i svoj prvi serijski model Hermes DCX na sajmu audio-opreme u Beogradu…
– Tada je sajam posetio i moj današnji distributer u Rusiji. Zadovoljan zvukom, kvalitetom i izgledom mojih gramofona odlučio je da ih ponudi na ruskom tržištu i prvi kontingent Soulines gramofona krenuo je u Rusiju tokom 2012. Sledeći model Kubrick DCX bio je inspirisan kultnim filmom Stenlija Kjubrika 2001: A Space Odyssey, i na sajmu audio-opreme u Moskvi naišao je na veoma pozitivne kritike, što se nastavilo dobrim kritikama i ocenama u audio-časopisima širom sveta, kao i na raznim sajmovima. Tako je čitava priča postala ozbiljan posao.
Soulines Kubrick DCX gramofon
Po čemu se Soulines gramofoni razlikuju u odnosu na one uz koje smo odrastali?
– Moderni gramofoni, pa i Soulines gramofoni, u odnosu na one proizvedene tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, razlikuju se po primeni, upotrebi novih savremenih materijala (karbon, akril…), kao i po donekle smelijem dizajnu. Pored toga, kod većine modernih gramofona akcenat je na kvalitetu zvuka, a manje na automatici i udobnosti u korišćenju, tako da zahtevaju malo ozbiljniji angažman od svojih korisnika, ali istovremeno daju veoma kvalitetan zvuk, koji često po svom kvalitetu prevazilazi zvuk prosečnog CD plejera.
Čini se da je vinil na dobrom putu da „pobedi‟ CD… Sve češće se reizdaju albumi na pločama, a i mladi bendovi odlučuju da svoja izdanja ponude u tom formatu. Odakle takav preokret?
– Smatram da postoje tri glavna razloga. Prvo, čovek je taktilno biće, potrebno mu je da sva čula istovremeno budu zadovoljena da bi doživljaj bio potpun, a to je u slučaju slušanja muzike jedino moguće sa vinilnom pločom – morate da je uzmete u ruke i postavite na tanjir gramofona, posmatrate dok se ona vrti, vidite iglu kako sledi brazde, čujete muziku, držite omot u ruci, možete da ga omirišete… Drugo, čitava priča sa CD je pala u vodu onog trenutka kad je digitalni zapis podataka omogućio da u vašem telefonu možete da pohranite stotine diskova u boljem zvučnom kvalitetu nego što je na samom disku. Treći razlog je, još uvek nesvesna, pobuna konzumenata muzike protiv totalno kontrolisanog digitalnog download-youtube sistema „konzumiranja muzike‟. Ovaj sistem poništava privatnost, intimnost toga šta ko kada objavljuje i sluša. Umetnici, kao i publika, postaju totalno izloženi, čime oni koji kontrolišu sistem odnosno poseduju servere ostvaruju potpunu kontrolu „stada‟.
Soulines Hermes Red gramofon
Kakva je u tome budućnost vinila?
– Smatram da je budućnost vinila odlična, ne zbog toga što ja proizvodim gramofone, već zbog toga što je ponovna masovna upotreba ploča kao nosača zvuka još jedna pobeda za bolji i humaniji svet budućnosti, zasnovan na kvalitetu i znanju, a ne na globalizmu, konzumerizmu i opštoj gluposti. Ploče i gramofoni zahtevaju angažman slušaoca, a samim tim ga teraju na obrazovanje i razmišljanje svojom glavom. Smatram da što više bude korisnika gramofona, to će polako naša civilizacija postajati sve bolja. To je dugotrajan proces, ali ima nade. Knjige su lep primer – Kindl je super zgodan za upotrebu, ali još uvek ništa ne može da zameni knjigu, ona je tu i ostaće zauvek, koliko i kako god da se tehnologije budu razvijale i napredovale. Dalje, kad tehnologija 3D printinga postane masovna, to će sigurno dodatno doprineti uspehu vinila i uopšte kulture, jer će na taj način većina dobiti šansu da se umetnički izrazi u bilo kom obliku, a pri tom uz upotrebu digitalne tehnologije onako kako bi ona i trebalo da se koristi – kao odlična alatka u službi kreativnog bića (čoveka), a ne kao sredstvo opšteg zaglupljivanja masa.
Postoji mišljenje da su gramofoni i ploče danas luksuz, koji sebi mogu (žele) da priušte samo kolekcionari, zaljubljenici u muziku, „hipsteri‟… Koliko je to opravdano?
– Ja lično smatram takvo mišljenje za budalaštinu i marketinški trik velikih korporcija kojima ne ide u prilog da ljudi kupuju ploče, odnosno da misle svojom glavom, pa ih proglašavaju za „zaljubljenike‟, „kolekcionare‟, „hipstere‟, a svi ovi nazivi u sebi kriju pogrdan kontekst i obeležavaju ove ljude kao pomalo izopačene, jer oni ne veruju da je najbolji digitalni zvuk, da se muzika „kupuje‟ na iTunes-u, oni ne gledaju rijalitije, ne mare šta govore političari i starlete, nemaju najnovije „pametne‟ telefone… Oni misle svojom glavom i slušaju ploče! Kao takvi, oni su opasni za sistem, i pošto korporacije još nemaju osnova da ih proglase „ludacima‟ i zatvore negde zauvek, najlakše je da ploče proglase za luksuz, jer će tako zaglupljena većina stati na stranu velikih. Ne mogu da verujem da iko normalan može da proglasi kupovinu ploče od 20 dolara za luksuz, a da pri tom kupovinu dvadesetak pesama po istoj toj ceni na i-Tunesu ne proglasi za luksuz.
Soulines Elgar gramofon
Koliko se uopšte slušanje muzike danas razlikuje u odnosu na vreme kad su ploče bile aktuelne?
– Još uvek slušam muziku na isti način kao i nekad – uživam. Za druge ne znam – smatram to za intimnu stvar i ne raspitujem se. Važno je da slušanje ploča može da pomogne da mladi ljudi koji su navikli na kratkotrajne čulne podsticaje (do tri minuta maksimum) sada počnu da se privikavaju da slušaju u kontinuitetu od dvadesetak minuta, koliko prosečno traje jedna strana LP ploče, i da na taj način, nadam se, malo promene percepciju šta i kako slušaju.
Tekst: Ana Kalaba
Preuzeto sa City Magazine .
PEKINE ČAROLIJE 